Nemam vremena

Ocjena: / 7
LošeOdlično 

Nemam vremena..nekako mi nije po volji..nisam lijena, samo sam umorna. Umorna od umornih zbivanja u ovom vremenu. Nisam pesimista, daleko od toga, ali nisam baš ni optimista da bih primijenila mnogo toga u zivotu.

Što od nemoći, što od bezvoljnosti. Dozlogrdilo brate kao i svakom normalnom čovjeku.

Napunile mi se uši svačega pa sam samo oglušila. Ili to zelim svim srcem. Ma što ja to vama sve pričam kad već sve odavno znate. Samo ovako, ponekad, osjetim potrebu da uzvratim udarac svom egu, jer me kritikuje u snovima, nešto...

Mozda je krivica u filovanim paprikama, ma ne..paprikama..nego medijima. Da, to je to. Uvijek me privlači miris novih vijesti, ko tek pečene paprike , onako punjene krompirom (nikad nisam znala naziv za to jelo. Ali kad se dohvatim daljinskog...pa jedan kanal, pa drugi, pa treći...uhh, na um mi padne prošli vijek, i ono lijepo vrijeme kad si imao samo dva – tri programa, pa biraj koliko hoćeš...a ne ove kablovske vrag ih odnio...plaćaš paprenu pretplatu, a gledaš.....ajoj majko moja... Kako nazvati sve one gluposti koje nas privlače i lijepe za kauče ko selotejp ljepilo, pa kad blenemo nikad vremena čak ni za sudje oprat, a ne otići kod komšije na kafu. Ali brate i kad odem ..isto...ček počela serija ova..ona...pa će opet ona druga...idr. Znaju se dani kad su oni politički razgovori...kritike i tračevi...zna se ..“60.minuta“ dobrih i predobrih da se sazna ko koga...da prostiš...u mozak... Mi njih ili oni nas..(političari...lopovi...haški (po)bunjenici..Ma sve se zna..

Čekaj..dohvatih se Haga...a boze ljepote tamo. Pitam se šta bih ja trebala uraditi da mi je malo tamo na besplatni odmor. Šta ima veze što su se oni godinama skrivali, pa sad kazu da su nevini (nije onih 8.000 hiljada ubijeno njihovom krivicom, jok, ne znaju oni šta to bi sa tolikim ljudima u nekakvoj enklavi Srebrenica). Tamo oni (ime im se zatrlo zanavijek), imaju lijepo gostoprimstvo i sve im se zelje ispunjavaju. Od ljekarskih (besplatnih) pregleda, do fizikalnih terapija i masaza, imaju ljudi svoje jelovnike, lap-topove.. Imaju brate i para ko pljeve, jedni im skupljaju humanitaru, a Hag im plaća troškove suda..u milionima eura...ccccccc i zahebavaju cijeli dunjaluk odgodama, izjavama, mahnitim facama bezumnih ubica nevinog svijeta...a niko im ništa ne moze..Pa čak i kad imaju nemiran san...trče bezumno da im pomognu terapijom, a ja sve mislim da im pjevaju uspavanke.. Lijepo im..baš lijepo...nikad u zivotu im ljepše neće biti. Pa i kad crknu imat će dobar sprovod. Na račun drzave...pa bilo koje...

E, hajde sad da se ja uporedim sa njima. Šta ja imam, ovako nevina, jest da sam ...u mozak, ali ubila nisam, poštena, kazu, ali opljačkana do koze u onom ratu, bez ćaće, brata, krova, posla, bez socijalnog i zdravstvenog. Imam valjda ove dvije ruke i noge što me nosaju od nemila do nedraga i crnčim za nekakve dnevnice od 15 maraka da imam dnevnu nafaku. Račune već odavno skupljam uredno u jednu veliku bijelu kovertu. A na koverti nema adrese jer ih nemam kome poslati, nego ih čuvam..onako...da se zna da i ja imam struju, tv, vodu, i ostalo...Imam, pa dokle..vidjet ćemo. Nemam brate ništa, ali imam sve..Ma j..o Hag i njihovo gostoprimstvo. Imat ću i ja pravde u svojoj drzavi, kad-tad.

Nego, šta sam ono htjela reći..jaaašta, nemam vremena. Obuzelo me sjećanje da imam nekoliko prijatelja koji bi rado da me vide u gostima. Daa, imam i ono malo zive rodbine koja bi me rado ugostila. Ma , nemam vremena. Rekoh vam, trčim da obidjem biro za zapošljavanje, a odmah poslije zatrčim se u nekog od privatnika ne bih li ušićarila koju dnevnicu, pssst na crno, nego kako. Pa dok se vratim kući dan prošao, a u kući dernek. Uvijek nešto za oprati, ispeglati, naravno i pojest, trazi čeljad sve. U to sve..mrak.. Onda palim crnu kutiju i pregledam crne vijesti, pa onda opet jedan kanal...pa drugi...i tako sve do nekih dvadesetak.. Moze biti da naučim i turski kao što sam naučila i spanski.. Isplačem se nad onim jadnicama što ih ljubav zgazi, bogatstvo ubija i unesrećuje, zgrozim se nad (ne)prirodnim katastrofama, ratovima. Ehh dunjaluče moj veliki. Kako nam puno na ovom svijetu treba, a malo odnesemo sa sobom kad dodje onaj vakat..za umrijet. A i ovo što sad imamo sunca, mjeseca, komad neba i mrvu zemlje, ne moze brate niko uzeti djaba.. i to se plača kao i sve ostalo. Blago ribama, one znaju disat na škrge, a mi ni na pluća ne mozemo., ma mozemo, ali nam ne daju. Kazu polako, jer ima virusa u zraku isto kao i u krastavcima, grahu i pitaj boga gdje sve. Ali pronaći će pametne glave lijeka, ili ga već imaju, ali ispituju ljudi. Nas...

Otišla bih rado do komšinice..svekrva joj na umoru, pati zena mjesec dana..kazu rak, gluho bilo. Baš bih trebala otići gore na četvrti sprat, pa obići i onako usput ponuditi se za pripomoć...ali...stvarno ...ko će po ovoj vrućini gore..na četvrti...pa dok sjednem, prozborim koju, u to će mi Ezel početi...ili..čekaj jel ponedeljak...ma Bakir i 60.minuta, pa poslije njega..ona nova – turska, na OBN ...stvarno nemam vremena, drugi put ću uhvatit pola sata pa trknut!!! A ako i umre..šta ću, jadna ti je ona...bolje da umre nego da se više pati...Sve ima svoje...i smrt i zivot...boze po redu i nedao bog patnje takve nikome.

M.D.M.